MALI PRINC

Tako sam živio sam, bez ikog s kim bih mogao istinski razgovarati, sve dok
mi se, prije šest godina, nije desio kvar na motoru aviona u pustinji Sahari.
Morao sam pokušati sasvim sam izvršiti ozbiljnu opravku. Za mene je to bilo
pitanje života ili smrti. Imao sam pitke vode za osam dana.
Prve večeri zaspao sam na pustinjskom pijesku hiljadama kilometara daleko
od najbližeg naseljenog mjesta. Bio sam usamljeniji od brodolomnika na
splavu nasred okeana. Možete onda zamisliti moje iznenadjenje kad me je u
zoru probudio neki čudan glasić. Rekao je:
- Molim te... nacrtaj mi ovcu!
- A?
- Nacrtaj mi ovcu...
Skočio sam na noge i protrljao oči pitajući se da li to sanjam. Ali nisam
sanjao, ispred mene je stajao neobičan čovječuljak ozbiljno me promatrajući.
Evo njegovog portreta koji sam, kasnije, uspio da nacrtam.
Ali moj crtež nije tako lijep kao njegov lik. To nije
moja greška. Odrasli su me, kad mi je bilo šest
godina, obeshrabrili u mom slikarskom pozivu, te
tako nisam ništa naučio da crtam sem zmijskog
cara spolja i iznutra.
Gledao sam, dakle, ovo prividjenje širom otvorenih
očiju. Ne zaboravite da sam se nalazio hiljadama
kilometara daleko od bilo kog naselja. A  nije izgledalo da je  čovječuljak zalutao, niti da je umoran, gladan, žedan ili
uplašen. Nije nimalo ličio na dijete izgubljeno usred pustinje, hiljadama
kilometara daleko od bilo kog naselja. Kada sam napokon uspio progovoriti,
rekao sam:
- Ali... šta radiš ti ovdje?
On mi tada ponovi, sasvim tiho, veoma ozbiljno:
- Molim te... nacrtaj mi jednu ovcu...
Kako je tajanstvenost djelovala na mene snažno nisam se usudio da ne
poslušam. Ma koliko sve to izgledalo besmisleno hiljadama kilometara
daleko od prvog nastanjenog mjesta u pustinji, izvadio sam iz džepa papir i
olovku. Ali se tada sjetih da sam u životu učio geografiju, istoriju,
matematiku i gramatiku, te rekoh čovječuljku (malo mrzovoljno) da ne znam
da crtam. On mi odgovori:
- Nije važno. Nacrtaj mi ovcu.
Kako nikad nisam crtao ovcu, nacrtao sam mu ponovo svoj prvi crtež. Onaj
što predstavlja zmijskog cara spolja. I bio sam preneražen kad sam čuo kako
mi čovječuljak odgovara:
- Ne! Ne! Ja neću slona u zmijskom caru. Zmijski car je vrlo opasan, a
slon je vrlo glomazan. Kod mene je sve tako malo. Treba mi ovca.
Nacrtaj mi ovcu.

Tada sam počeo da crtam.
On je pažljivo posmatrao, a zatim reče:
- Ne! To je već sasvim bolesna ovca. Nacrtaj mi neku
drugu.
Crtao sam dalje.
Moj prijatelj se nasmješio blagonaklono i rekao:
- Vidiš dobro i sam... to nije ovca, to je ovan. Ima
rogove...
Ponovih, dakle, još jednom svoj crtež, ali i on je bio
odbijen kao i prethodni:
- Ta je opet suviše stara. Ja hoću ovcu koja dugo živi.
Tada, nemajući više strpljenja, pošto sam se žurio da rasklopim svoj motor,
nažvrljah crtež.
I dobacih: - Ovo je kutija. Ovca koju želiš je unutra.
Bio sam vrlo iznenadjen kada sam vidio da se lice mog
malog sudije ozarilo:8
- To je upravo ono što sam trebao!  Misliš li da će toj ovci biti potrebno
mnogo trave?
- Zašto?
- Zato što je kod mene sve tako malo...
- To će joj sigurno biti dovoljno. Dao sam ti jednu sasvim malu ovcu.
On se nagnu nad crtež:
- Nije baš tako mala... Gle! Zaspala je...
Eto, tako sam se upoznao s malim princom.

                                                         Antoine de Saint-Exupery